Ma­lo je re­ći da je Pa­o­lo Ma­đe­li sa­mo po­zo­ri­šni re­di­telj. Ovaj Ita­li­jan iz To­ska­ne je­dan je od tvo­ra­ca mo­der­nog te­a­tar­skog iz­ra­za u na­šem di­je­lu svi­je­ta, vo­de­ći evrop­ski in­te­lek­tu­a­lac na­šeg do­ba. Ni­kad ni­je skri­vao svoj stav i po­li­tič­ko opre­dje­lje­nje, ko­je je u sva­kom mo­men­tu spre­man da bra­ni. U tre­nut­ku ka­da sto­ti­ne hi­lja­da iz­bje­gli­ca sa Bli­skog i Sred­njeg is­to­ka i Sje­ver­ne Afri­ke zbog vi­še­go­di­šnjeg rat­nog ha­o­sa hr­le ka Evro­pi, Ma­đe­li upi­re pr­stom u SAD i sta­ri kon­ti­nent. Ka­že, dok Va­šing­ton sno­si naj­ve­ću kri­vi­cu, sta­ra Evro­pa, slu­ge­ran­skim sta­vom da­je ali­bi za pljač­ka­nje naf­te i kr­va­vi pir ko­ji je osta­vio mi­li­o­ne lju­di bez kro­va nad gla­vom. Zbog sve­ga to­ga „za­slu­ži­li smo ri­je­ke iz­bje­gli­ca ko­je hr­le u Evro­pu”, tvr­di Ma­đe­li. Evro­pa se po­gu­bi­la – iz­bje­gli­ce, ra­to­vi na gra­ni­ci.
- Je­smo se po­gu­bi­li. Uvi­jek sam mi­slio da je de­sta­bi­li­za­ci­ji naj­vi­še do­pri­ni­je­la Ame­ri­ka i nje­na žeđ pre­ma naf­ti. A, mi smo kri­vi što smo se po­na­ša­li kao slu­ge i do­zvo­li­li da na na­šem pra­gu čač­ka­ju u ne­što što ne ra­zu­mi­ju. Ne­dav­no sam ra­dio „Me­de­ju” u Si­ra­ku­zi (Si­ci­li­ja), u an­tič­kom am­fi­te­a­tru ko­ji pri­ma 6.000 lju­di, ne­što ne­vi­đe­no. Pa u rim­skom Ko­lo­se­u­mu. Pa, u toj Si­ra­ku­zi lju­di sa uli­ce zna­ju da u Li­bi­ji ži­vi 117 ple­me­na. Na­rav­no, Ga­da­fi je bio loš. To ni­je spor­no. Ali, dr­žao je rav­no­te­žu. Mo­ra se shva­ti­ti da de­mo­kra­ti­ja ne mo­že da se iz­vo­zi, da se kao pe­ča­ti­ra, pa izvol`te. Sva­ki na­rod mo­ra da ima svoj put sa­zri­je­va­nja. A šta smo mi ura­di­li? Sru­ši­li de­li­kat­ne rav­no­te­že, i umje­stu to­ga po­nu­di­li oruž­je. Uze­li nji­ho­vu naf­tu i nji­ho­ve ži­vo­te – ka­zao je Ma­đe­li, na­kon iz­vo­đe­nja svog autor­skog pro­jek­ta, pred­sta­ve „Nje­goš i ja”, iz­ve­de­ne u okvi­ru po­zo­ri­šnog pro­gra­ma ovo­go­di­šnjeg FI­AT-a.
Ma­đe­li is­ti­če da ni­ko ne mo­že ne­gi­ra­ti da od tre­nut­ka kad je po­gi­nuo Sa­dam Hu­se­in, u Ira­ku ima vi­še mr­tvih ne­go za pret­hod­nih 120 go­di­na, uklju­ču­ju­ći i rat za ne­za­vi­snost sa En­gle­zi­ma.
– Na­rav­no, ni­sam sta­lji­ni­sta, ali ni­sam ni za ovu ga­dost ko­ju smo ura­di­li ta­mo, ne­vi­ni lju­di gi­nu sa­mo za­to što smo do­šli i htje­li da „stvo­ri­mo red”. Tre­ba­lo je ovo da oče­ku­je­mo. Na pi­ta­nje da li je ma­nje zlo Asad od ovo­ga sa­da, ne mo­gu da od­go­vo­rim po­li­tič­ki i so­ci­o­lo­ški, ali imam do­volj­no pa­me­ti da ra­zu­mi­jem da smo do­pu­sti­li di­plo­ma­ta­ma ko­je ne­ma­ju poj­ma da kre­i­ra­ju ovaj ha­os. I šta nam nu­de? Da bom­bar­du­je­mo Islam­sku dr­ža­vu! I, evo na­ma još jed­nog Af­ga­ni­sta­na, i to bli­zu ku­će – gnjev­no je pro­ko­men­ta­ri­sao Ma­đe­li.
Od pr­vih ko­ra­ka na sce­ni Ma­đe­li je u su­ko­bu sa esta­bli­šmen­tom. To je bez­broj pu­ta do­ka­zao ra­de­ći ši­rom Evro­pe, rod­ne Ita­li­je, još u vri­je­me zi­do­va, Ber­lin­skog, hlad­no­ra­tov­skog. Ni­kad se ni­je us­te­zao da eli­ti upu­ti ša­mar baš na toj sce­ni, u te­a­tru. Go­di­ne ni­su smek­ša­le nje­gov stav. I da­nas čvr­sto bra­ni al­ter­na­ti­vu, jer je to, ka­ko ka­že, dio te­a­tra ko­ji že­li da sce­na bu­de mje­sto po­le­mi­ke, ko­ja že­li da ide da­lje, da bu­de slo­bod­na du­hom, da is­tra­žu­je for­mu, auto­no­mi­ju du­ha.
- Ni­kad ni­sam bio in­saj­der. Uvi­jek sam bio po­le­mi­čan. Ni­kad ni­sam bio čo­vjek mejnstri­ma, uvi­jek sam is­ti­cao po­li­tič­ki stav u svo­jim pred­sta­va­ma. Što je to al­ter­na­ti­va? Bo­ri­ti se da evrop­ske vla­sti shva­te da je po­zo­ri­šte jav­ni ser­vis, dio di­ja­lo­ga sa in­te­li­gen­ci­jom jed­ne na­ci­je. Kad ka­žem Evro­pa mi­slim na či­tav kon­ti­nent, jer po mom mi­šlje­nju na­ci­o­nal­no pi­ta­nje, na sre­ću, vi­še ne po­sto­ji. Ni­kad ni­sam osje­tio te­a­tar kao na­ci­o­nal­nu stvar u smi­slu je­zi­ka, iz­vor­ne kul­tu­re, ide­ja... već kao in­te­gra­tiv­ni dio go­vo­ra u dru­gim pro­sto­ri­ma. Jer, Evro­pa je vr­lo ma­la, bar dok ne pri­mi­mo ve­li­ku Ru­si­ju, a ja sam za to. Sve što se kre­će u gra­ni­ca­ma auto­no­mi­je du­ha je al­ter­na­ti­va, s dru­ge stra­ne, sve što je ad­mi­ni­stra­tiv­no, to je naš naj­ve­ći ne­pri­ja­telj – ob­ja­snio je on.
S.Ć.


Ru­še nam iz­vor ci­vi­li­za­ci­je

Ne­ma ni­šta bo­lje ri­je­či Ma­đe­li ni za pri­pad­ni­ke Islam­ske dr­ža­ve, ko­ji nas mje­se­ci­ma „ča­ste” ne­ra­zum­nim zlo­či­ni­ma od ko­jih se nor­mal­nom čo­vje­ku, bi­lo ko­je vje­re, le­di krv u ži­la­ma.
- Pri­zna­jem, re­li­gi­ja je­ste jed­no div­no sa­zna­nje o na­šoj pro­šlo­sti i dio je na­še kul­tu­re. Ali, taj fa­na­ti­zam u bi­lo ko­joj re­li­gi­ji za me­ne je ne­što što je naj­od­vrat­ni­je na svi­je­tu – is­ti­če Ma­đe­li.
Oni di­ra­ju u me­so­po­tam­sku kul­tu­ru, u na­šu pro­šlost, u naš je­zik, u iz­vor na­še ci­vi­li­za­ci­je.
- Ne mo­gu to da pod­ne­sem, tim pri­je što po­zna­jem sve te pro­sto­re. Ra­dio sam u Iz­mi­ru, u Pa­le­sti­ni, imam pri­ja­te­lje u Jor­da­nu, u Tu­ni­su. Ma, ne mo­gu da pod­ne­sem da će sju­tra Pe­tru ne­ko sru­ši­ti. Ne mo­gu ni za­mi­sli­ti da ti jad­ni lju­di mo­ra­ju da stra­da­ju – ka­že Ma­đe­li.